Kajini prvi dani u vrtiću

Nisam pisala već par meseci.  Jednostavno nisam imala vremena ni za sta. Vrtić je proteklih meseci bio misaona imenica i služio je kao vremenska odrednica većine mojih budućíh radnji.

Kad Kaja krene u vrtić… koristila sam jako često i u mislima i u skoro svim razgovorima.

Kaja je jako energična, vesela, otvorena i slobodna mala devojcica koju svi lako zapamte i koja upozna celi park za sat-dva igrajući se redom sa svom decom tamo.

I kao beba, Kaja je bila radoznala, znatiželjna i aktivna, prohodala je sa samo deset i po meseci i od tada je teško možemo stici, ali sa godinu i po postala je bas aktivna i non stop svesno tražila moju pažnju, da i ja budem ukljućena u sve njene aktivnosti u stanu.  Ako bih joj dala boje i papir, i ja sam celo vreme morala crtati sa njom, ako bih joj dala plastelin, ponovo sam i ja morala to raditi sa njom i tako redom. Čak smo i crtane morale gledati zajedno.

Sve ovo prilično je normalno i čak poželjno ponašanje za njen uzrast. Kaji su jednostavno bili neophodni drugi ljudi, deca, vrtić da se igra, uči jezik i socijalizuje se sa vršnjacima. A to je nešto što joj ne može nadomestiti majka.

No, ono što je bilo nesvakidašnje i pomalo nenormalno su  naše okolnosti u kojima sam ja bila non stop sama sa njom. Konstantno sam žonglirala radeći po stanu nekoliko neodložnih poslova istovremeno i trudeći se da njoj dam maximum i tako non stop, svaki dan. Bez vrtića, bez baba, tetki i komšinica, na čiju pomoć većina majki može da računa i ne doživljava to kao nesto  veliko, sve dok su one tu, stalno prisutne. Imali smo s vremena na vreme bejbisiterku uglavnom uveče na sat dva, da Dragan i ja bar ponekad odemo na kafu sami. Proteklih meseci nisam imala vremena ni snage ni za šta. Sve sto sam do tada radila, zapostavila sam. Nisam imala ni vremena ni energije čak ni da pisem na ovom blogu a često nisam umela ni da razmisljam dalje od teme šta treba uraditi u narednih sat vremena.

Kad Kaja krene u vrtić, nastaviću.

Ostaviti dete na par sati dnevno u sigurnim rukama u vrtiću i vratiti se poslu, sebi ili onom sto je ostalo od toga san je većine savremenih majki.

Savremene majke su  one žene koje su u proteklom periodu iskusile sve čari majcinstva ali uz to dobile  i prilično jasnu i  konačnu sliku očeva te dece. Otkrile su koliko su jaki, slabi, sebični, detinjasti, spremni da se žrtvuju i daju za nastalu porodicu ili beže od obaveza.  Takodje, u svemu tome shvatile su koliko su one same jake i šta sve mogu.  Sva ljubav i ponašanje u periodu pre dece kao da preraste u neki drugi oblik, očvrsne ili usled velike svakodnevne žrtve i odricanja   kao da potpuno iščezne, otkrivajući potpuno novo lice tog čoveka. Bilo da je majčinstvo dalo krila ženi da poleti još više ili probudilo želju da pobegne od braka, savremena majka jedvačeka  vrtić da pročisti misli i vrati se sebi. Toliko duguje i sebi i detetu.

Pronaći vrtić u Berlinu za dete mladje od 3 godine prilično je teško i za Nemce a  za nas koji takoreći kao da padnemo s Marsa i ne govorimo nemački, nemoguće je. Posle dobrih 6 meseci aktivnog traženja, slanja na stotine mejlova i odlazaka u bar 30 okolnih vrtića, sasvim slučajno otkrili smo da postoje agencije koje se bave  traženjem vrtića. Odmah smo se dali u akciju i otkrili smo T&T Genie,fantastičnu agenciju koja nam je za 10 dana pronašla čak 3 mesta u okolnim vrtićima pa smo mogli i da biramo. Neverovatno, ali Kaja je na kraju dobila najbolji vrtić sa super programom, odličnim timom od starijih i mladjih vaspitačica, vrtić sa velikim dvorištem, saunom i bazenom.  U junu smo potpisali ugovor da će Kaja da krene u vrtić u avgustu. I od tada smo svi čekali.

Ipak, kada je konačno došlo to jedvačekano vreme, ostaviti dete prvi put čak i u jednom tako savršenom vrtiću  jako je teško i bolno.

U Berlinu imaju sistem po kome privikavanje dece na vrtić traje 3-4 sedmice u zavisnosti od deteta. Prvi dan smo svi sedeli u istoj sobi, majke u uglu a deca u centralnom delu prostorije. Sedeli smo sat vremena dok su se deca igrala i upoznavala medjusobno kao i sa prostorom u kojem će boraviti.  Vaspitačice  u ovom vrtiću filmski su divne i ljubazne i pružaju punu podršku. Posle tih sat vremena u vrtiću,  svi mi novi otišli smo u park kako bi deca nastavila da se druže. Drugi dan smo došli i posle 20 minuta sedenja sa strane, trebalo je da pridjemo svom detetu i kažemo da idemo nešto da uradimo ali ćemo se brzo vratiti. Kada roditelji napuste prostor, deca krenu da plaču i to je jako bolna scena. Ostaviti svoje dete u suzama  neverovatno je teško i kad smo izašle sve smo se rasplakale.  Treći dan se ostanak dece produžava na 2h i tako sve dok dete ne prihvati da jede i spava  tamo. Kao što se i očekivalo, Kaji nije dugo trebalo. Posle prve sedmice ostajanja tamo na par sati, došao je dan kad su mi ujutru rekli da mogu doći po nju u 15h.

Ostavila sam je to jutro sredinom avgusta i ponovo zaplakala. To je to. Moja mala devojčica, moja beba počela je svoj život. Tako mali korak a opet početak nove ere za nju.  Početak nove ere za mene. Još jedna velika promena u mom životu.  Pomalo sam se i uplašila te neizvesnosti.  Imaću par sati dnevno da radim nesto drugo a nisam još uvek otkrila šta. Uglavnom,  dobila sam vreme da postanem jos bolja majka, da se pronadjem i izgradim svoje mesto u Berlinu.  Držite mi palčeve i poželite sreću, trebaće mi vaše pozitivne misli. <3

 

Ostavite odgovor